Coreyjeva priča

Moja priča počinje u jesen 2017. godine.

Rekao sam svojim dobrim prijateljima iz Mičigena da bih, ako ikada izvuku dozvolu za lov na losa u Juti, bio više nego srećan da im pomognem u lovu. I onda sam dobio poziv da je sin mog prijatelja izvukao LE dozvolu za lov na losa puškom sa prednjim punjenjem na području Book Cliffs u Juti. Želeli su da znaju da li moja ponuda i dalje važi. Naravno, rekao sam da važi. (Nikada ne odbijate priliku da idete u lov na losa.)

Lov je počeo 23. septembra 2017. godine. Ukrcali smo se i krenuli ka području Book Cliffs. Prvog jutra krenuli smo u potragu za savršenim mužjakom. Tek tri dana kasnije pronašli smo pravog. Opalio je i uspešno ulovio losa. Zbrinuli smo ga, raskomadali i spakovali meso u vreće. Čvrsto smo ga vezali za ATV vozila i krenuli nazad.

Teren je bio izuzetno strm, sa dubokom jarugom na dnu. Do kampa smo imali još osam kilometara. Moj ATV je počeo da se prevrće. Držao sam se za njega, znajući da ga, ako upadne u duboku jarugu, nikada nećemo izvući. Počeo je da se kotrlja. To se po mene nije dobro završilo. Kada sam otvorio oči, video sam svoj ATV kako se gore iznad mene klati. Bio sam u jaruzi. Bio sam ošamućen.

Kada sam pogledao noge, levo stopalo mi je bilo okrenuto unazad, a kost je virila kroz bočnu stranu. Adrenalin je počeo da deluje i pokušao sam da okrenem stopalo napred. Pažljivo sam gurnuo kost nazad unutra. Krvario sam obilno. Preuzeo me je nagon za preživljavanjem. Znao sam da sam imao sreće što sam živ. Počeo sam da dozivam prijatelje, koji su već gledali odozgo, iznad duboke jaruge.

Zamolio sam ih da pronađu dva štapa kako bismo napravili udlagu za nogu. Vezali smo ih sa obe strane noge parakordom, koji sam uvek nosio u rancu, i čvrsto ih zategli. Morali smo da pričvrstimo stopalo jer je samo visilo. Prijatelji su se trudili da me izvuku iz jaruge. Uspravili su moj ATV i pokrenuli ga. Pomogli su mi da se smestim na njega i krenuli smo nazad ka kampu.

Sada je došao red na njih da se prevrnu. Okrenuo sam se i otišao da im pomognem. Niko nije bio povređen. Zakačio sam njihov ATV za svoj i uspravio ga. Ponovo smo krenuli ka kampu. Kada smo konačno stigli, užurbano su mi pomogli da uđem u kamion mog prijatelja. Vozili smo brže od 160 km/h do najbliže bolnice. Kada smo stigli u bolnicu u Ruzveltu, u Juti, prošlo je gotovo osam sati od nesreće.

Ostao sam nedelju dana u bolnici i imao dve operacije. Tokom prve operacije dr Mark Hansen je mogao samo da očisti moj smrskani skočni zglob i leči ga od infekcije, pošto je prelom bio otvoren, a ja sam prethodno gurnuo kost nazad unutra. U tom trenutku nisu imali dovoljno metalnih implantata da ponovo sastave moj skočni zglob. Tri dana su me lečili od bolova i infekcije, dok nisu stigli potrebni implantati.

Imao sam drugu operaciju. Dr Mark Hansen pokušao je da ponovo sastavi moj levi skočni zglob od onoga što je od njega preostalo. Nakon dve pločice i dvadeset šrafova, dr Hansen mi je rekao da je učinio najbolje što je mogao sa „vrećom kostiju“ koju sam mu doneo. Proveo sam još dva dana u bolnici, a zatim sam pušten kući. Otprilike mesec dana nakon povratka kući bio sam pod nadzorom drugog lekara, dok je dr Hansen bio van zemlje.

Tada mi je noga otekla kao balon. Dobio sam infekciju kosti koju je izazvala bakterija Enterobacter Cloacae. Proširila se čitavim telom, uključujući i srce. Odmah su me poslali u bolnicu, gde su mi postavili PICC liniju do srca. Naredna tri meseca proveo sam u fotelji, dok su kroz PICC liniju u moje telo neprekidno davali antibiotike kako bi uništili infekciju. Kasnije, kada su krvne analize pokazale da infekcije više nema, ponovo sam operisan. Dr Hansen je uklonio jednu pločicu za koju se utvrdilo da je izazvala infekciju, kao i polovinu šrafova.

Sledeća operacija bila je namenjena čišćenju preostale infekcije i struganju kosti, u nadi da će se podstaći njen novi rast. Infekcija je razgradila dve trećine mog skočnog zgloba i deo golenjače. Oštećenje skočnog zgloba bilo je nepovratno. Dr Hansen je otišao u penziju i zahvalio sam mu za sve što je učinio. Upućen sam drugim lekarima. Rekli su mi da više nikada neću hodati na toj nozi. Čak su mi rekli da bi mi, da sam bio njihov pacijent odmah nakon nesreće, amputirali nogu.

To je bilo teško čuti i veoma me je uplašilo. Da li je to bilo to? Nema više lova? Stvarno? Nisam mogao da prihvatim to. Počeo sam samostalno da vežbam. Potapao bih se u kadu sa najtoplijom vodom koju sam mogao da podnesem i pritiskao levo stopalo uz prednji deo kade sve dok bol više ne bih mogao da izdržim. Mislio sam da će, ako to budem ponavljao iznova i iznova, stopalo malo popustiti i da ću početi da vraćam pokretljivost u skočnom zglobu. To je zaista pomoglo.

Kasnije sam saznao da sam polomio dva šrafa. Polako sam pokušavao da oslonim težinu na nogu, ali jednostavno nije bila dovoljno jaka. Ponovo su me poslali kod drugog specijaliste. On me je uputio u ustanovu gde su mi napravili ortozu po meri. Posle 2.000 dolara dobio sam beskorisnu ortozu. Napravili su mi drugu. Ovog puta morao sam da pronađem cipelu u koju će stati, a koja će i dalje pružati potporu mom skočnom zglobu.

Potrošio sam hiljade dolara na čizme, pokušavajući da pronađem one u koje će ortoza stati, koje će pružati potporu mom skočnom zglobu i biti udobne. Morao sam da kupujem čizme broj i po veće od uobičajenog. Zato sam na desnom stopalu morao da nosim dva para debelih čarapa kako bih obuo čizmu, dok je ortoza stajala u levoj čizmi. Mogao sam malo da se krećem, ali je s vremenom počeo da me boli kuk, a pojavili su se i problemi s leđima.

U gradu se održavao Jesenji lovački sajam. Zaista sam želeo da odem, ali sam znao da nikada neću moći da prođem kroz ceo sajam peške. Odlučio sam da ponesem svoj novi skuter. Ugledao sam štand Kenetreka i pomislio: „Da, baš važi — još jedan par skupih čizama koje mi neće odgovarati.“ Ipak, odlučio sam da svratim. Ispričao sam prodavcu u kakvoj sam situaciji. Rekao mi je da bi zaista trebalo da isprobam ortopedske čizme Kenetrek Everstep. Rekao je da je suvlasnik kompanije. Uveravao me je da će biti savršene za moj slučaj.

Zaista nisam želeo da potrošim još stotine dolara na čizme koje neće funkcionisati, pa sam otišao kući i razgovarao sa svojim lekarom. Bio je veoma impresioniran njima i time koliko bi dobro pružale potporu mom polomljenom skočnom zglobu. Pokušali smo da navedemo osiguranje da plati jedan par. Nisu hteli ni da čuju. Ponudili su da plate još jednu ortozu od 2.000 dolara, ali ne i par čizama!

Ipak, na kraju sam popustio i kupio par čizama Kenetrek Everstep. Čim sam ih obuo i napravio prvih nekoliko koraka, znao sam da sam doneo pravu odluku. Ove čizme pružaju potporu mom skočnom zglobu bez izazivanja bolova u kuku i leđima. Mogu da nosim svoju uobičajenu veličinu. Ponovo mogu da idem u planinarenje. Nisam brz kao nekada i ne mogu da pređem onoliko daleko koliko sam mogao pre nesreće, ali i dalje mogu da radim ono što volim... DA LOVIM! Svakome ko ima problema sa skočnim zglobom rekao bih: kupite ortopedske čizme Kenetrek Everstep. Nećete zažaliti. Ove čizme su mi promenile život. Hvala vam, Stuart i Kenetrek!

-Corey P.